ONA magazin, 20.02.2013

Maja Spenser, povodom prvenca “Nepotrebna razmišljanja o potrebama”

NOVAC NE MOŽE DA KUPI LJUBAV

„Neki ljudi se zadovolje i prividom, ali oni zapravo ne traže ljubav. To su ljudi koji kupuju preskup krevet, iako u njemu ne spavaju, niti im je san od velike važnosti“

S jedne strane obožava da svira, i to nekoliko instrumenata (ipak, ne istovremeno), i pleše argentinski tango, a s druge, uživa u gađanju iz vatrenog oružja. Želi da istrči polumaraton na Fruškoj gori, jer je to smiruje, ali se i u automobilu oseća kao svoja na svome. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka, da bi se na kraju obrela u književnosti. Teorijski je izučavala teme vezane za oblast bezbednosti, što joj je dobro došlo i u knjizi, jer u njoj opipava puls moći. Pripada generaciji koja je odrastala kad se sve raspadalo na Balkanu, i njen glas treba slušati i iz tog konteksta. Maja Spenser napisala je svoj prvenac Nepotrebna razmišljanja o potrebama relativno brzo, ali je dugo prikupljala građu. Slogan koji je pratio njenu reklamnu kampanju bio je: „Iza privida udobnosti i sreće“.

Živimo u dobu privida i iluzija. Jeste li uspeli da zavirite iza?

Rekla bih da su privid i iluzije i u nekim ranijim razdobljima bili prisutni, ali samo u određenim slojevima društva. Danas su sveprisutni. Uspela sam da zavirim iza, ne samo zbog okolnosti već i zato što sam prethodno imala svest o njihovoj prisutnosti. Ne volim da govorim da sam sigurna u bilo šta, ali sam prilično sigurna da stvari ne samo da nisu onakve kakvim se čine nego su često drastično drugačije.

Koja su to razmišljanja o potrebama nepotrebna?

Svako razmišljanje koje ode predaleko i koje nas udalji od suštine. Razmišljanje koje nas uvuče u lavirint iz kojeg ne možemo napolje, jer smo se toliko zapetljali da više ne znamo ni da li je potreba o kojoj mislimo samo puka konstrukcija potrebe. Svako razmišljanje koje nam pomućuje svest o svetu i sebi. Treba napraviti razliku između želja i potreba. Nije uvek lako, ali je moguće. Potrebe su mnogo jednostavnije, prirodnije, i zadovoljavamo ih gotovo ne razmišljajući o njima. Tu su takođe i potrebe čoveka kao društvenog i emotivnog bića, koje su mnogo složenije, i često ih brkamo sa željama. Veštačka potreba (ona koju sami konstruišemo ili dozvolimo da nam bude nametnuta) nije ništa drugo do ostrašćena želja, kojoj smo dali težinu i ozbiljnost u dovoljnoj meri da je i sami osećamo kao potrebu, kao nešto bez čega ne možemo ili kao nešto što uslovljava našu sreću.

Knjigu čine tri priče, ali su uvod i epilog teorijski. Kako biste je žanrovski odredili?

Spoj pripovedanja i analize. Nije stručno štivo, ali nije ni beletristika. U knjižarama stoji pod „popularna psihologija“. Trudila sam se da bude dovoljno interesantna, jasna i pitka.

Knjigu ste namenili svima, pa ipak, jeste li imali nekog posebnog, zamišljenog čitaoca na umu?

Knjiga jeste namenjena svima, i raduje me kad god čujem da je nekome bila od koristi. Rekla bih da je moj idealan čitalac dovoljno radoznao i svestan da van njegovog doživljaja postoje potpuno drugačiji svetovi – kuda god da pogleda – i željan je da ih istraži.

Priče su zapravo intervjui sa stvarnim osobama. Ko su one i zašto su vas zainteresovali baš njihovi životi?

Godinama sam sakupljala građu za Nepotrebna razmišljanja. Svaki lik je skrojen od nekolicine ljudi. Nema „čistih“ likova, mada su neki „čistiji“ od drugih. Svaka od tih osoba ima vrlo interesantnu, da ne kažem filmsku priču. Ti ljudi su zaista imali ne samo sve uslove za sreću nego i mnogo više od toga. Zanimalo me je šta se dešava kada čovek ima toliko da može da kupi sve što poželi? Da li se tu krije sreća, ili ona nema veze s tim?

S čim sreća ima veze?

Sa stanjem duha. Sa samosvešću. Sa sposobnošću da se iz svega izvuče poruka, da se svaki događaj shvati na konstruktivan način, da se čovek prilagođava životu i prilagođava svoj život sebi. Da igra kartama koje ima u datom trenutku, kakve god da su.

Zašto ste za vodeću temu odabrali temu novca?

Novac je bio neophodan element da bi se nešto drugo analiziralo: sreća, ljubav, potrebe, iluzije. Novac je oduvek važio za izuzetno važan faktor u životima ljudi. I dalje znači moć, da ne kažem nadmoć. Ako nemate dovoljno novca da zadovoljite elementarne potrebe, teško da ćete uživati u životu. Ali, šta se dešava kada imate toliko novca da više ni sami ne znate šta ćete s njim? Kada pomoću tog novca ispunite sve svoje fantazije i prohteve, i kada više nema novih ushićenja, šta onda? Imate viška vremena, a ništa vas više ne zanima dovoljno da biste u tome uživali. U nekim slučajevima, tada počinje razmišljanje o svrsi, sreći, životu, potrebama. Konstruisanje novih potreba jeste proces koji vrlo lako otpočne u takvim okolnostima. I nikad nije dovoljno – uvek se rađaju nove „potrebe“ (zapravo želje) koje se moraju zadovoljiti, s ubeđenjem da u njihovom zadovoljenju leži sreća. Neki ljudi su spremni da trpe mnoga zla zbog takvog načina mišljenja, a neki ostanu zarobljeni u tom lavirintu. Neki ljudi uvide da su zapravo vrlo nesrećni i usamljeni, a različiti su načini borbe protiv toga. Ponekad se dešava da se osoba uopšte protiv toga ne bori, što vodi mnogo gorem ishodu. Novac takođe ima moć da stvori iluzije zbog kojih se prave velike greške, koje je nekad teško ispraviti. Ali nije nemoguće, i upravo to sam pokušala da prikažem u knjizi.

Moć… Sve je u njoj? Je li uspostavljanje odnosa među ljudima u neku ruku samo uspostavljanje dominacije?

Često izgleda da je tako. Mada, odnosi dominacije ne moraju biti zloupotrebljeni. Ponekad ste u stanju da pomognete, jer ste u takvom položaju, i takve prilike nikada ne treba propuštati. Nažalost, dešava se da ljudi odnos dominacije zloupotrebe, iz raznih razloga.

Da li su, po vašem mišljenju, novac i ljubav u vezi?

Ako bismo ljubav odredili kao odnos jednog ljudskog bića prema drugom, ne vidim kako bi novac mogao imati uticaja. Naravno, mnogo je lakše zaljubiti se i uživati u ljubavi ako su vam osnovne potrebe zadovoljene (ako imate dovoljno novca da niste gladni, bolesni, ili bez krova nad glavom). U tom smislu, novac je samo nešto što omogućava čoveku da bude psihički rasterećen, pa tako i da lakše prigrli ljubav i uživa u njoj. Ali novac ne može da kupi ljubav. Može kupiti privid ljubavi, ali to je sve. Nažalost, neki ljudi se zadovolje i prividom, ali to i nisu ljudi koji traže ljubav. To su ljudi koji kupuju preskup krevet, iako u njemu ne spavaju, niti im je san od velike važnosti.

U vašoj knjizi se pominje i fizičko zlostavljanje žena, iza privida sreće… Poručujete da o tome nikako ne smemo ćutati. Imate li na umu i dimenziju edukacije kada pišete?

Naravno. Kada kažem da želim da knjiga bude korisna, mislim, između ostalog, i na to. Ćutanje nije uvek zlato, pogotovo kada je o takvim stvarima reč. U svakom društvu, pa i našem, postoji potreba da se tako strašne stvari sprečavaju, a to nije moguće ako se o tome ćuti.

Ko je koga odabrao, pisanje vas ili vi pisanje?

Obostrano. Oduvek sam volela da pišem, mada nikad nisam ni razmišljala zašto to radim. Sada to vidim kao dobar način da sistematizujem sopstvene misli, podelim ih sa drugima, a nadam se nekome i pomognem. To je način da doprem do ljudi koje nisam srela ili nikad neću sresti, i ponudim im svoja zapažanja.

Pisci često imaju rituale kada pišu. Imate li vi neki?

Mogu da pišem u svakom trenutku, pa čak i kad sam umorna. Potrebna mi je jedino tišina.

Da li je pisanje za vas proizvod inspiracije ili discipline?

Pomalo od oba. Inspiracija se može pronaći gotovo u svemu što nas okružuje. Potrebno je samo biti dovoljno znatiželjan i imati dobru moć zapažanja. Međutim, verujem u disciplinu i samokontrolu, šta god da radim. Još uvek nije bilo potrebe da svesno uspostavljam disciplinu kad je reč o pisanju, ali ako bude potrebno, naravno da ću to učiniti.

Kako na vas deluju dobre knjige i kako mislite da će vaša knjiga delovati na druge?

Dobre knjige me navedu na razmišljanje i pomažu mi da napravim promene na najbolji moguć način – ili da bar pokušam. Pomažu mi da stvari posmatram iz još jednog, novog ugla, i da bolje zapažam. Naravno da bih želela da i moja knjiga proizvede takav efekat, ali biću zadovoljna i samo ako je ne budu koristili kao podmetač.

Standardno je bezlično

Pisac ili spisateljica?
Ne želim da generalizujem. Nisam sigurna da od ovoga može da se živi. Zapravo, gotovo da mi izgleda kao da ne može. Naravno, uvek postoje izuzeci, i sjajno je ako nekome uspeva. Vrlo je ohrabrujuće znati da postoje i takvi slučajevi, ali ja zaista nisam objavila ovu knjigu s namerom da zaradim novac ili da od nje živim. Što se tiče samih reči „pisac“ i „spisateljica“, primetila sam da se upotrebljavaju ponekad pretenciozno, ponekad sarkastično, a ponekad i potpuno pogrešno. Svako ko nešto objavi (šta god to bilo) može u Srbiji nazvati sebe piscem. Za sebe bih rekla „autor“ – to je tačno određenje.

Nikako autorka?
Može i autorka. Ponekad mi komično zvuči ženska verzija nekog zanimanja, pa se verovatno zato držim „standardnog“ oblika. Standardno je za mene zapravo bezlično, ali u ovom slučaju, to nikako nije loše.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *