Tiket uz kaficu sa Miloradom Plazinićem, Mozzart Sport, 21.12.2012

KAFA SA MAKIJAVELIJEM, A ČAJ SA GANDIJEM

______________________________________________________________________________

Mlada beogradska književnica objasnila nam je zbog čega je bilo potrebno da napiše „Nepotrebna razmišljanja o potrebama“, bazirano na stvarnim likovima i događajima. Atraktivna spisateljica dugo je nabrajala sve muzičko-sportske talente koje poseduje i požalila se da joj je dan isuviše kratak da bi sve što je naumila da uradi stigla i da realizuje.

______________________________________________________________________________

Debitantskom knjigom „Nepotrebna razmišljanja o potrebama“ u kojoj je čitaocima, iznoseći na uvid iskustva osoba koje je lično poznavala, ponudila niz odgovora na večito pitanje i dilemu da li sticanjem materijalnog bogatstva čovek automatski stiče i sreću, Maja Spenser, mlada beogradska spisateljica, ustalasala je književne duhove na minulom Sajmu knjiga u Beogradu. Podjednako s efektnim naslovom i kvalitetom svog literalnog čeda, ova Beogradjanka je pažnju na sebe skrenula i atraktivnim izgledom, ali joj, kako kaže, naslovi tipa „Seksi književnica“, nisu ni najmanje zasmetali.

Na početku intervjua, Maju smo upitali za poreklo njenog zvučnog prezimena… 

–         Bilo je dosta nedoumica u vezi s mojim prezimenom. Prvo, zašto u knjizi piše Spenser sa S, a u nekim elektronskim medijima i na mom veb-sajtu, pisalo je Spencer – sa C. Vrlo prosto, to je strano prezime i u originalu se piše sa C, dok ga mi pišemo sa S. To je irsko prezime, tako se kao devojka prezivala princeza Dajana, ali nismo u srodstvu, ha ha ha. Baš kao ni sa Badom Spenserom, poznatim holivudskim glumcem i Herbertom Spenserom, poznatim filozofom i sociologom – kaže Maja Spenser.

Foto: Branko Starčević, Mozzart Sport

 Sigurno je bilo dosta onih koji su pomislili da ti je to pseudonim?

–         Pseudo stvari ne volim. Nema nikakve potrebe za tim. To je moje venčano prezime.

 Završila si Političke nauke i očigledno imala neke drugačije vizije u životu. Kako se rodila ideja o spisateljstvu?

–         Htela sam da budem politički analitičar ili savetnik, ali sam zapravo najviše želela da se bavim bezbednošću, koja je moja velika strast. Danas bezbednosti pristupam s nekih drugih strana i koristim je za pisanje. Interesuje me strah koji je sastavni deo bezbednosti, kako međunarodne tako i lične. U svakom slučaju, oduvek je kod mene bila prisutna želja za pisanjem.

 Da li ti je inicijacija bila neka pročitana knjiga?

–         Ne, kod mene se to dogodilo stihijski. Veoma sam volela da pišem još kao klinka u osnovnoj školi. Naravno da sam dosta čitala, a kasnije sam počela da pišem na engleskom jeziku za razne strane veb-sajtove. Napisala sam do sada nekoliko hiljada članaka iz raznih oblasti. Akcenat sam pritom stavljala na tekst, a ne na sebe.

Da li si vodila računa šta čitaš?

–         Naravno, uvek ću pre čitati žanr koji volim, ali to ne znači da neću ni pogledati knjigu iz drugog žanra.

 

Navedi imena autora koji su na tebe ostavili poseban uticaj?

–         Na prvom mestu to je Milan Kundera, zatim Ivo Andrić čiju Travničku hroniku obožavam i svaki put se isto smejem dok je čitam. Dostojevskog volim i prilično me pogađa ono o čemu piše, a povremeno čitam prozu Čarlsa Bukovskog. Mnogo čitam i teoriju (Spenser, Tard, From, Pareto, Rasel, antički pisci…). Sve u svemu, moram da priznam da sam stalno u „društvu“ autora koji više nisu među nama.

 Koliko ti je bilo potrebno vremena da napišeš Nepotrebna razmišljanja o potrebama?

–         Godinama sam sakupljala materijal, iz jednostavnog razloga što je priroda knjige takva. Radi se o delikatnim, intimnim događajima u životu ljudi i neophodno je bilo da ih dobro upoznam i sačekam kako bi se otvorili. Prethodno sam morala da zadobijem njihovo poverenje. Uspela sam u tome i vrlo sam srećna zbog toga.

 Ima li autobiografskih momenata?

–         Nisam dovoljno vešta za autobiografiju, koja naprosto nije moj fah. Osim toga, nisam sigurna koliko bi to bilo zanimljivo.

Dakle, radi se osobama koje si lično poznavala?

– Tako je, i to su informacije iz prve ruke. Identiteti svih likova su izuzetno zaštićeni i da nije tako, knjigu ne bih ni objavila. Uglavnom, te priče zaslužuju da budu ispričane i nađu se u jednoj ovakvoj knjizi. Samo pisanje predstavljalo mi je pravo zadovoljstvo.

U koji književni žanr bi svrstala svoje prvo literalno čedo?

–         Niti je beletristika, niti je stručna literatura. Nazvala bih to analizom kroz pripovedanje, pošto bi ljudima sigirno bilo dosadno da čitaju analizu sa stručnom terminologijom. Mislim da sam je skrojila tako da štivo bude čitljivo i interesantno.

Na koji način si rešila problem izdavanja i plasmana knjige? Je l bilo muke s tim?

–         Nisam očekivala da ću imati toliko sreće i da će se odjednom pojaviti izdavači. I to dva izdavača.

Mora da si imala neku vezu?

–         Nekad umem da kažem kako bi valjalo da sam za neke stvari imala vezu, međutim, posle ovog iskustva, ubeđena sam da je bolje što nisam. Bolje je kad se izboriš za nešto, uključujući i kontakte. Naprosto, knjiga je prilično spontano došla do dvojice izdavača kojima se dopala. Prihvatila sam savete i uvidela da je bolje da prva knjiga ima izdavača, kako bih izbegla problem vezan za distribuciju.

 Jesi li zadovoljna svojim nastupom na Sajmu knjiga? Da li si imala tremu u okruženju književnih vukova?

–         Svaki početak je divan, a ja volim izazove i nikada se ne osećam kao da sam među vukovima. Čak i kad jesam, nemam svest o tome, što i nije tako loše. Ljudima ne pristupam na taj način.

 Ima li sujete u svetu pisaca?

– Sujetnih ljudi ima svuda. Sujetni su čak i oni koji ništa ne rade, jer sujeta postoji u svakom čoveku, a kada i kako će se ispoljiti, zavisi od okolnosti, a i od čoveka. To dobro pokazuje ona Makijavelijeva tezu („Daj čoveku moć, pa ćeš videti kakav je“. prim. aut.) u koju  verujem bez rezerve.

 U jednom intervjuu si izjavila da voliš i Gandija, čija filozofija baš i nema dodirnih tačaka sa Makijavelijem. Kako ih spoji?

–       Smatram da ne postoje nepomirljive stvari. Suprotnosti se i te kako mogu pomiriti. Iz tog razloga sam rekla da bih volela da popijem kafu sa Makijavelijem i čaj sa Gandijem. To su dve strane moje ličnosti. Bar dve ha ha, ha.

 U jednim novinama je osvanuo naslov: „Seksi književnica na sajmu knjiga“. Da li ti je zasmetalo to skretanje pažnje na tvoj atraktivan izgled?

–       Meni ništa ne smeta. Sve je u očima posmatrača. Ako neko smatra da sam seksi, možda to nema veze sa mnom, nego on vidi nešto što ja ne vidim. Ne mislim da sam posebno seksi… hajde dobro, sad ne kažem da sam baš ružna ha ha, ha. Bilo kako bilo, informacije sa strane „procesuiram“ i razmislim o njima, posle čega ih ili uvažim ili odbacim. U svakom slučaju, poštujem različita mišljenja.

 I slobodu govora…

–         Primetila sam da mi često mešamo slobodu govora i nekulturu. Sloboda govora nije ako ja tebe izvređam i svašta ti kažem, nego kad ti na fin, uljudan način objasnim zašto se ne slažem sa tvojim stavovima.

 Zašto si promenila imidž? Imala si prilično dugu kosu.

–         Možda da bih proverila da li ću i s kraćom kosom da budem seksi ha, ha.

Šta dalje, planiraš li da živiš od pisanja?

–         Već živim od pisanja, na engleskom jeziku, za strane veb-sajtove. A od ovog pisanja videćemo šta će biti. Ovu knjigu nisam ni napisala da bih nešto zaradila, već da bi poruka doprla do ljudi. Potrudila sam se da kroz različite priče ponudim odgovore i ako samo jedan pasus bude nekome od pomoći, biću presrećna. I da se malo pohvalim, dobila sam veliki broj pozitivnih komentara, što me takođe veoma raduje. Mada su i kritike dragocene i trudim se da učim iz njih. Već imam ideju i materijal za novu knjigu i počeću uskoro da radim na njoj.

Strahuješ li od eventualnih loših kritika?

–         Ne. Kritika od kompetentnih ljudi može samo da koristi i učini me boljom.

 Imaš li još neka interesovanja?

–         Volim trčanje, ali sada nemam dovoljno vremena da se tome potpuno posvetim. Plešem aktivno – argentinski tango je jedna od mojih strasti, a povremeno je tu i salsa… Nedavno sam počela da sviram gitaru. Violinu sviram od šeste godine, i violončelo sam naučila, a posebno volim klavir, jer kako u šali kažem, taj instrument omogućava čoveku da udara po njemu a da na taj način proizvede nešto lepo.

Garantovano znaš i da pevaš!

–         Da, da, znam da pevam i čak sam jedno leto, dok sam bila student, nastupala sa bendom i pevala džez i bluz. Stvarno je bilo dobro. Posedujem jedan sirov snimak koji dosta dobro zvuči.

Dobro, Majo, ima li šta da ne znaš?

–         Ima ha, ha, ha. Još nisam savršena u argentinskom tangu, ali ga sa instruktorom koji ima energije i živaca za mene, fanatično vežbam. Tango je divan.

 Baviš li se s nekim vidom klasične rekreacije?

–         Praktikujem trčanje deonice od 10 do 15 kilometara i uživam u gađanju iz pištolja. Naprosto, gađanje je za mene vrsta meditacije – mora da se postigne pravilno disanje, smirenost, čvrsta ruka i koncentracija. Kad sam bila mlađa trenirala sam karate.

 Imaš li vremena za noćne izlaske?

–         Nikada nisam bila taj tip. Jedino ako je baš neki važan povod, pa moram negde da se pojavim.

Gledaš li TV?

–         Ponekad ga uključim i odgledam neki dobar dokumentarac, posebno na temu velikih suđenja. Volim i da odgledam neku dobru fudbalsku utakmicu i tom prilikom umem da se prilično unesem u događaje na terenu, ali to je zaista retko.

 Da li si vozač? Smetaju li ti gužve?

–         Vozač sam kome ne smetaju gužve na ulicama. Ukoliko mi neko zatrubi, samo se nasmejem, šta drugo da radim. U kolima obično pevam kako bi mi vreme proteklo na što prijatniji način. Jedino što nije prijatno to je pronaći mesto za parking.

 POLITIKA JE ZANIMLJIVA KAD JE PRATIŠ SA STRANE

Odvajaš li neko vreme za prikupljanje informacija u vezi s političkim dešavanjima kod nas i svetu?

–         Diplomirani sam politikolog za međunarodne poslove i politiku poznajem kako u fenomenološkom tako i u praktičnom i u svakom drugom smislu. Baš iz tog razloga se i klonim politike. Politika je, ako je posmatrate sa strane,  veoma zanimljiva stvar i tu se i zadržavam kad je ona u pitanju. I vrlo sam srećna što imamo takav odnos.

 PIT BULOVI SU ŽRTVE PREDRASUDE

Pisci obično imaju kućne ljubimce. Imaš li ih i ti?

– Imam štene argentinske doge i štene pit bula (kojih sam do sada imala nekoliko). Mogu reći da su ti psi žrtve predrasuda kojima je ljudska rasa veoma sklona. Negde sam skoro pročitala izjavu čuvenog Cezara Milana u kojoj je dobro rekao: „Sedamdesetih su krivili dobermane, osamdesetih nemačke ovčare, devedesetih rotvajlere. Danas krive pit bulove. A kada će da okrive ljude koji te pse zlostavljaju?“ Pit bulovi su vrlo pametni psi, sjajni za dresuru, oštri čuvari i dobri porodični psi, što vam mogu reći ljudi koji su ih pravilno vaspitavali. Ako neko želi da se uveri u činjenicu da su ovi psi čak sjajni sa decom, neka potraži na internetu priloge i snimke pasa koji su pravilno vaspitavani. Kao što se borim protiv svih predrasuda, tako bih volela da se i ova bar ublaži, ako već ne može da se razbije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *